Zašto teram ljude da ostaju? Zašto i sama ostajem? Zašto im dajem naknadna uputstva, zašto razumem, zašto ih molim da razumeju, zašto molim da budu strpljivi...? Zato što kada rešim da odem, neću se vraćati. Ni sutra ni nikad. To je vantelesni odlazak. Fizički može da se odloži neko vreme dok um ne da znak nogama da beže, da trče, da jure.
I kada odem, onda se prvo mirim da sobom. I jedino. Drugima je sve oprošteno i pre nego što su se pokajali. Iako se nikada nisu pokajali. Oprošteno im je.
I kada odem, onda se prvo mirim da sobom. I jedino. Drugima je sve oprošteno i pre nego što su se pokajali. Iako se nikada nisu pokajali. Oprošteno im je.
...I to mirenje traje dugo. JAKO dugo. Svađamo se ja i ja, plačemo, čupamo se, vrištimo... I neću da je razumem. Neću ni da je slušam... I mučno je to vrlo kada se borimo. To nije za gledanje. Psiho-horor-drama. I svaki od 9 života istrošim. I umrem u najstrašnijum mukama. I sahranim se. ...To je proces. Najduži film na svetu.
E onda joj oprostim. I onda više nije važno da li sam razumela. Bitno je samo da sam joj oprostila.
I oživim se. I zagrlim je. I ponosna sam na nju. Beskrajno ponosna.
Ubijaćemo se još, sigurna sam. Ali dokle god znam kakav će kraj biti, srećna sam.
Volim te, ja.
E onda joj oprostim. I onda više nije važno da li sam razumela. Bitno je samo da sam joj oprostila.
I oživim se. I zagrlim je. I ponosna sam na nju. Beskrajno ponosna.
Ubijaćemo se još, sigurna sam. Ali dokle god znam kakav će kraj biti, srećna sam.
Volim te, ja.
1 comments:
Ovo kao da sam ja pisala...kao da si bila u mojoj glavi, ili sam ja bila u tvojoj. Od reči do reči. Dakle, potpisujem!
Post a Comment