Helter skelter

Luna parkove ne volim, niti sam ih ikada volela. Plaše me sve one drndave ljuljaške, balerine, rolerkosteri, motokultivatori... Dok je većini mojih vršnjaka to bilo zabavno, meni je vrhunac podizanja adrenalina bio "valov" na putu koji kola pređu u punoj brzinu, pa se želudac kao jo-jo podigne i vrati. Ima jedan dobar tamo posle Rubribreze, ka Valjevu. Majke mi.

Pentranje po drveću, mažnjavanje kukuruza i višanja, gađanje čičkovima pa posle vađenje iglica iz očiju u hitnoj, grickanje semenki na klupici uz kikotanje o prvim simpatijama, hvatanje punoglavaca i skakavaca, usvajanje napuštenih živuljčica i pravljenje kućica za iste, potraga za 1001 vrstom mahovine po šumamama i gorama, čuvanje ovaca i izvođenje krava na pašu, krađa toplih jaja koje posle krišom ispečemo i hranimo one, gore pomenute, usvojene živuljke da baba i mama ne saznaju, igranje fudbala sa dečacima, lomljava nogu i ruku pri padu sa skejta, tajni put od 16 km biciklom, kupanje u najvirovitijim delovima Kolubare, tajno jedenje soli na kašiku... To su bili moji "adrenalini". Nikada nisam imala potrebu da bežim od kuće, da skačem sa 3. sprata, da jurim igračku na ringišpilu za još jednu besplatnu turu... Možda sam se previše trošila na odbojci, pa sam enegriju usmeravala na pogrešnu stranu... Možda...

Zapitam se pre godinu, dve, kako to! Nisam baš neko mirno stvorenje, ne drži me mesto... Da li je moguće da mene ne zanima to vrtljačenje, bacakanje, razvlačenje...! I hajde, kažem sebi, sedi na nešto, pa nek ide život. 

...I onda sam na helter skelteru spržila nogu. Mislim, rekao bi čovek kad ga gleda sa zemlje - pa i nije nešto visoko. Samo sedneš na otirač i spustiš se niz tobogan. Mhm! A to što te centripetalna sila vuče da pri spustu budeš oslonjen na spoljni deo tobogana, to nikom ništa! Pa kad te zvizne akceleracija ti drž' pa koči kožom gole noge o ivicu tobogana! I to što ti tobogani nisu predviđeni za nogate kojima udovi od pola vire preko tobogana, ni to nema veze! Možda je taj helter skelter ekvivalent srpskim nepričvršćenim sedištima razdrndanih, praistorijskih ringišpila šabačkog vašara... Ali na otirač više ne sedam. Suviše je  rizično.

Od tada na vašar idem samo po varjače i jevtine đinđuve. Dosta je bilo ludovanja.

So

Imali smo gramofon.

Kutak za posle škole. 

If you go away -  prva ploča koja se nad mojim ušima zavrtela na igli.

Ježžžžžžžžila sam se, i danas se ježim, na "...when I love you SO..." iz druge strofe.

To so je bila najemotivnija reč ikada ispevana.

Najkraća reč koja je govorila sve.

I nemam više ništa da kažem povodom toga.

Repovi

Mnogim živuljkama u prirodi repići služe za šepurenje, za hvaljenje, za prizivanje partnera... 

Ako npr. gušteru odsečete rep, i gušterovom detetu odsečete rep, i detetu gusterovog guštera, i detetu deteta gušterovog guštera... kažu da će se posle mnogo dece gušterovih guštera rađati gušterčići bez repa.

...I onda se zapitam - da sam po rođenju data na usvajanje nekom paru u npr. Norvešku (bez repa i guštera) da li bi moji srpski geni i tamo fercerali istom merom kao i ovde? Da li bih isto reagovala na neprijatne događaje? Da li bih uopšte reagovala? Da li bih već uveliko maksimalno iskoristila sve svoje potencijale u toj naprednoj zemlji? Da li to što se ovde nerviram oko svakodnevnih "srpskih poslova" znači da bih se i tamo nervirala oko sličnih, doduše "norveških poslova", jer mi je u genima zapisano da budem živčana?

...A lepo bih se baš uklopila u tu njihovu bledunjavu sredinu, bar što se fizičkog izgleda tiče... Mislim da bi to ipak bio i kraj uklapanja.

Ako je moja prababa bila partizanka, ako je moja čukunbaba bila harambaša, ako je moja čukun-čukun-čukun baba bila neki vetropir... Da li znači da ću, bez obzira na zemlju i okruženje u kom živim, i ja biti kabadahija? 

Antropolozi i sociolozi imaju različita viđenja ove stvari... Ne bih baš da protivrečim gosn. Cvijiću i gosn. Monteskjuu, ali zaista verujem da svako od nas u dnk lancu ima ugrađen i indentifikacioni kod, odnosno gen koji nam stavlja do znanja KOME pripadamo, bez obzira na prirodne uslove kojima smo okruženi. 

I zato još više verujem da se od sebe ne može pobeći, sve i da sečemo te repove, jezike, mozgove... 

Mislim, možda se moj srpski gen tamo, baš u toj Norveškoj, ne bi ispoljio u vidu tvrdoglavosti i prirodne nadrndanosti, nego, kako već ta uređena država ne toleriše napade ludila nama svojstvene, možda baš povukao u sebe i usmerio ka nekoj produktivnijoj priči, možda bi se svi napori da se sa nekim svađam usmerili ka pronalaženju intergalaktičkog transformatora ili već nekog čuda vrednog pažnje...

Možda...

Koliko repova vučemo iz prošlosti naših prošlosti i da li ćemo ih sečenjem nekada u budućnosti zauvek izgubiti? 

Koliko partizanki se u meni bori? 

Da li će se i dnk lanci dece moje dece ukrštati samo na zvuk frule i miris ovaca? 

Da li će se deca njihove dece rađati bez repa?

Da li će onda uopšte i biti dece dece njihove dece?

...Došao sam da te nosim
u kuće mojih predaka...
...Došao sam da ti kažem, čuvaj me
tvoj korak je moje ime, čuvaj me...

Vetrenje

Sad mi nešto pade na pamet da postojiš. I ti, i ti, i ti, i ti, i ti, i ti. I ti. I ti, naravno. 

I da svi vi pored kojih sam prošla postojite i radite nešto u ovom trenutku. Možda ste srećni... Ako jeste, baš je to lepo. Ako niste, želim da vam kažem da iako sad izgleda beznadežno i neutešno - iz patnje obično izlazimo jači, bolji, lepši. Preporođeni. A nije sramota patiti. Nikako. Prepustite se patnji i brže će poći. I manje će bolno biti.

Kada sam se pre nekoliko godina lečila od napada panike, depresije i anksioznosti, posećivala sam psihijatra. I šta god da sam joj rekla, govorila bi mi da je to ok. I da i ja mogu da pogrešim, i da budem bezvoljna, i da patim, i da se stidim, i plašim, i da me boli, i da ne moram da imam odgovornost baš nad svakom milisekundom svog života. Nekada se treba prepustiti svojim osećanjima, patiti ako nam se pati, voleti ako nam se voli, biti besan i ljut ako tako osećamo. I onda sam shvatila da kada napad panike krene, kada srce počne da lupa 500 na sat, disanje se ubrza, zgrči se svaki mišić u telu, počnem da se preznojavam i zatvaram u sebe... da ne treba da se plašim i pokušavam da pobegnem od sebe same. Baš suprotno - naučila sam da se prepustim tome. Što sam više bežala od osećaja panike, više bi me panika hvatala usled nemogućnosti da je kontrolišem. Postoje stvari koje su jače od nas, koje ne možemo da propratimo razumom. Tada se treba udaljiti od svog tela, distancirati se i reći - pa šta!? Jel ne mogu da dišem - ne mogu! Jel se tresem - tresem se! Jel me sve boli - boli me! Pa neka boli, proći će, umreti neću! I prepustim se. I prođe mnogo brže i bezbolnije nego kada se boriš.

Mislila sam da ludim jer niko u mojoj okolini nije preživljavao to što se meni dešavalo. Čudno je to koliko ljudi mi je reklo da ima česte napade panike tek kada sam počela da im pričam o svojim, i ispostavilo se da ih svaka treća osoba periodično dobije, ali ne želi da o tome priča.

Zašto je tako lako da razumemo tuđe probleme, a uvek je tešto da sebi objasnimo naše i da se pomirimo sa činjenicom da patimo, da smo povređeni, da nas boli, da volimo, da se bojimo... I da oprostimo sebi.

Pričajte o problemima, sve se da popraviti, i ništa strašno nije biti malo van kontrole, jer postoje ljudi koji pričom mogu da vas vrate na pravi put. Ne morate lekove piti, samo se posavetujte sa onima kojima je to profesija da vam pomognu, da vam preberu misli i provetre mozak.

I kuću treba provetravati, a kamoli čoveka.

Ucevčenost VS trešnje

-Ne pentraj se po tom zidiću, pašćeš, polomićeš vrat, pa ćeš posle da kukaš!

Kakve su to želje i pozdravi iz isprepadanog srca roditeljskog? Ne sećam se da sam ikada čula da roditelj detetu umesto ovih "lepih želja" jednostavno kaže - trebalo bi biti oprezan za šetnju po tom zidiću. Odakle potreba da se na glas, pred petogodišnjim detetom iskažu svoji najdublji strahovi i naglas izmašta najgori mogući scenario, čime se dete dodatno isprepada, jer pre vaše opaske nije ni pomislilo na mogućnost pada, a i možda se kasnije, ukoliko je osetljivo, zaista napravi na nekog nesposobnog za rizik, za istraživanje, za proučavanje. Čuj pašće! Pa ja ne znam još za dete koje bar 567 puta nije palo. A ako i nije, tek će. Ali ta činjenica ne opravdava roditeljske horor priče, već je sasvim logično da će dete, ako se toga dana popne na 10 trešanja, sa jedne možda i pasti, za razliku od roditelja koji se toga dana ni na jednu trešnju popeti neće, te tako ni pasti. Čista teorija verovatnoće. Ali naši roditelji nisu navikli da rizikuju, već se rodili šablonirani i žive kako im se kaže - kreneš u osnovnu školu, jer to tako treba, pa onda srednja, trebalo bi, pa onda fakultet, što da ne...  Kroz život kao kroz cev da idu, slučajno da se ne skrene! Ucevčeni od rođenja do smrti. I onda kad završe sa školovanjem, država dodeljuje posao, pa posle par godina država dodeljuje i stan, pa država time dodeljuje uslove za osnivanje porodice, rađanje dece, pa njihovo školovanje ucevčeno i onda država dodeli penziju, i bog te vidi! Sve van cevi je "rizično, opasno, no no, ma kakvi, sedi tu i ćuti, ma idi molim te, kome još treba _________"... I tako i mi odrastamo, živimo i starimo po zakonima imaginarne cevi!

Često svojoj majci kažem da se više otarasi komunističkog, mehaničkog, inertnog načina razmišljanja, da uradi nešto drugačije i novo, ako ne ide neka PROBA nešto drugo, a ne kao glavom kroz zid da gura to što ni kad je trebalo nije išlo. PROBAJ, kažem joj. Ne. To je naviklo da radi kako joj se kaže i kako bi TREBALO. Pa dobro bre ženo, da li bi išta ne ovom svetu nastalo da ljudi nisu iskakali iz kolotečine, da nisu isprobavali... Jok. Ne radi, pa ne radi. Šta ćeš sad, tako ti je to. Pa udri po kukumakanju, optužuj druge, nadrndaj se i onda će te sve proći, nema da se brineš. A to što se sa iste tačke nisi pomerio, pa nisi ti kriv, naravno, nego država, Turci, Tatari...podrazumeva se. Đubrad. I "jaaadna njihova deca (među njima i ja), koja čekaju na posao godinama, jer im ga država ne da!" ČEKAJU. Pa to se samo u Srbiji posao ČEKA kao na autobus! Ne TRAŽI SE, nego se ČEKA da dođe, da donese cveće i bombonjeru, da poljubi ruke i zamoli da ga preuzmete tako odgovrni, vredni i željni novih znanja.

Roditelji, veća ste opasnost za svoju decu od bilo kog zidića i trešnje na ovome svetu! Hvala vam na trudu, brizi, ljubavi, ali ako nešto NE ZNATE, bar priznajte, nemojte ići u drugu krajnost. Pomozite sebi i potomcima.

...Na kraju krajeva, deca su okretna, brza i vešta u vratolomijama, a detinje težište je niže, pa sve i da se sapletu i padnu, mnogo bi to blaži pad bio, nego pad njihovih roditelja. Zašto ih onda plašiti i sputavati od najranijeg detinjstva? Ako se vi niste pentrali na zidiće, drveće, tavane, bandere kao mali, a i sada se plašite, pustite njih da se veru, istražuju, jer će jedino tako dohvatiti one najslađe sa vrha krošnje, najbliže suncu - trešnje.

Ljubav najveća

Noćno kuVanje

Kao imam slobodan dan i kao imam svoju kuhinjicu...

I kao pokupujem sve potrebne namirnice za kuvanisanje...

I kao zavežem crvenu keceljicu na bele tufnice, i dohvatim varjaču sa sitnim cvetićima u intarziji...

I kao odvrnem Depeche Mode, i kao otvorim pivo i kao ceeeelu noć brčkam, eksperimentišem, seckam sveže začine, ljuštim luk, meljem lešnike, mažem glazure, pravim šećerne ukrase, cedim voćkice...

I kao sve se to stvarno desi.

Preobražaj

Kada sam prošle godine pronašla mrtvu komšinicu na pragu njenog stana, nakon prve misli da je ipak živa (uprkos vidljivim znacima koji su me demantovali), pade mi na pamet masna psovka na konto obrazovnog sistema naše zemlje. Zašto ja, matora kobila, ne znam da pružim prvu pomoć, i zašto me tome nisu učili, umesto sistema za varenje člankovitih glista!!! I zašto umesto da odmah nešto preduzmem, počinjem da se tresem i ne znam za šta ženu prvo da uhvatim, niti šta da joj radim! Zovemo hitnu, patrola je u Brajkovcu, druge nema. Čuj nema! Kako nema?! Da li osećate puls? Ne znam, tresem se, ne znam dal je to njen ili moj! Stavite joj ogledalce ispred usta i nosa da vidite dal će ostati para, i tako proverite dal je živa. AMAN, RECI MI ŠTA DA URADIM AKO JE ŽIVA DA NE GUBIM VREME NA OGLEDALCE BREEE, MOŽDA BUDE PRESUDNO! Ne paničite. NE PANIČIM, U PITANJU JE ŽIVOT, Š T A  D A  R A D I M ?! Patrola je u Brajkovcu...

Nakon sat vremena su došli i konstatovali smrt. Stigla je i policija. Trebalo je javiti porodici, bilo je mučno. Oko ponoći se sve stišalo, i umorna odlazim da spavam. Na zidu, iznad kreveta vidim - bubašvabu. I kako ih se inače plašim, zastanem po inerciji i posmatram je. Strah se sam opozvao, mogla sam je pojesti živu u tom momentu. 

*   *   *

...Večeras je jedna bubašvaburda istrčala iz wc-a. Samo što usput nije viknula - EVO ZAVRŠILA SAM S TUŠIRANJEM, KUPATILO JE SLOBODNO! Protrča mi ispred nogu, 'vatajući vanzemaljske frekvencije onim svojim rogovima. Onda ih upilji u mene šaljući radiotalase za onesposobljavanje moći govora, te ni da progovorim, ni da urliknem. NIŠTA!

...I strah se vratiooo. Gledamo se i ne zna se ko se koga više gadi. Setim se da sam skoro naletela na eksperiment u kom su bubašvabu poklopili staklenom čašom. Nakom par sati otvorila je zadnji deo svog oklopa, izbacila bilion jajašaca, iz kojih su se kasnije izbubašvabile male buberače! Milion njih iz ove jedne!!! I pomislim - ako ovu i ubijem, samo ću ubrzati proces ispiljavanja bEbašvaba. I ŠTA SAD DA RADIM! Zamišljam ih kako hodaju po unutrašnjosti štokova od vrata, odvoda, kako prave žurku u štekerima, kako orgijaju u kutijama za roletni... Ima ih zilion, znam to, osećam, a ova jedna je poslata u izvidnicu večeras. Sutra će da šalju osvetničku gardu zbog ubistva pulena, sigurna sam. Pretvoriće me u jednog od svojih i time ovaplotiti Kafkinu zamisao o preobražaju! 

Ako ništa drugo, jedino ću u telu bubašvabe preživeti nuklearne napade i treći svetski rat, koji se izgleda bliži. Pomreće pola planete, a ja ću opstati...

Izgleda da je neophodno da neko umre da bih se ja oslobodila straha.

Pušenjem protiv zdravlja

Majka Zorka rešila da baci cigare, te joj sin kupi knjižicu na zadatu temu. Zavalila se u fotelju, uzela knjižicu, zapalila cigaretu i otpočela čitanje.

Kako 98% mojih prijatelja ne puši, većina njih ima sličan problem sa svojim roditeljima, koji dunđe li dunđe... Tako jutros dobih sms od drugarice:

-Za 54 godine koliko moja majka puši, a računajući da u proseku godišnje damo 600 eura za duvan (180 dinara x 30 dana = 5400 dinara = oko 50 eura x 12 meseci = 600 eura), ukupno bacismo 32400 eura! Jebote, mogle smo imati stan! Ja sam oštećena i materijalno i zdravstveno. Razmišljam da je tužim.

-Mi imamo skoro 30 godina, ne pušimo i ništa do sada uštedele nismo. Ja ću da se tužim.

-To je neosnovana tužba, izgubićeš. Ja imam veće šanse.

Džumandži dan

Budim se i počinjem da besnim, a nisam ni oči valjano otvorila... Kako to da ne mogu da radim posao koji volim, kako to da mi je 24 časa u danu malo, a opet ne uradim ništa valjano u ta 24 časa... Kako to da sam okružena izdrndanim ženetinama koje ne znaju šta hoće, a znaju da hoće nešto... Možda baš zato što ni one ne rade posao koji vole... Možda ću i ja postati izdrndana ženetina... aaaaaaaaa!

Kako je čovek proklet da uvek želi više. Ima li kraja uopšte? Da li onda kada dobijemo sve izgubimo "ništa" koje smo imali pre potrege za "još"? Kako to da je moja baba bila domaćica ceo svoj život, i danas sa 82 je najmudrija žena na svetu, moj guru, baba Buda. Ona nikada nije povisila ton, uvek je raspoložena da umesi vanilice, uštipke, da razvije kore za pitu, da zakolje kokošku očas posla, sprema doručak, ručak i večeru svaki bogovetni dan, dočeka goste, sa svima popriča, našali se, nasmeje... Već skoro 15 godina živi sama, i nikada se nije požalila da joj je dosadno, da hoće VIŠE. Organizuje svoj dan - plete, šije, loži svoj Smederevac, mesi hleb, sluša muziku i - živi. Mirna. Posle tri rata, posle mnooogo umiranja i odlazaka, posle zla i bede. Mir.

- Živom se čoveku sve desi, ćero, a mrtvome ništa.

Zato živi Vanja.

I ne smaraj.